Tokom poslednja četiri i po meseca svedočimo i učestvujemo u jednoj od najistrajnijih borbi za oporavak našeg društva. Otpor korupciji, političkom nasilju i degradaciji institucija pokrenut je iz samog srca akademske zajednice. Studentske blokade, kao vid građanske neposlušnosti i insistiranja na vladavini prava, podstakle su širi otpor i probudile građansku svest širom naše države. U centru ovog pokreta nalazila se – i još uvek se nalazi – prosveta.

Studenti, učenici, nastavnici, vaspitači, učitelji, profesori i svi zaposleni u obrazovanju nisu samo digli glas za pravednije društvo, već i iz duboke i opravdane zabrinutosti za stanje u obrazovnom sistemu. Međutim, umesto da posluša glas onih koje bi trebalo da štiti i zastupa, Ministarstvo prosvete je od početka protesta zauzelo represivan kurs – delujući kao politička sila, protiv interesa zaposlenih u svom resoru i svih njegovih korisnika. Reakcije na blokade i obustave rada u obrazovnim institucijama imale su jasan karakter pretnji, omalovažavanja i prisile. Ovakvo ponašanje Ministarstva nije samo politički neprihvatljivo, već je dodatno oštetilo obrazovni sistem koji već dugo trpi posledice nemara, politizacije i urušavanja profesionalnih standarda.

U tom kontekstu, ostavka prethodne vlade otvorila je mogućnost za preko potrebne i korenite promene. Nažalost, umesto da se ova prilika iskoristi, za novog ministra prosvete predložen je kandidat koji nema ni stručne, ni moralne kvalitete neophodne za preuzimanje ove pozicije u trenutku krize. Iako ima akademsko zvanje, njegova profesionalna biografija ne upućuje na kompetentnost u složenim pitanjima obrazovnih politika. Njegova ekspertiza se tek periferno dotiče obrazovanja, a dosadašnje profesionalno delovanje ne uliva nimalo poverenja da će razumeti dubinu i raznovrsnost problema u sektoru kojim bi trebalo da upravlja.

Ono, pak, što ovaj kandidat bez sumnje poseduje jeste jasan i čvrst stav prema studentskim protestima: javno je podržao represivne mere, negirao legitimnost studentskih zahteva i zalagao se za primenu sile – i fizičke i institucionalne – prema onima koji brane akademske i moralne vrednosti. Ukoliko se osoba sa takvim stavom postavi na čelo Ministarstva prosvete, poruka je jasna: problemi u obrazovanju će se dalje ignorisati, odnosno “rešavati” silom i dodatnim urušavanjem autoriteta i autonomije obrazovnih institucija.

Zbog svega navedenog, smatramo da je predlog ovog kandidata neprihvatljiv. Na mesto ministra prosvete mora doći osoba koja uživa poverenje akademske i šire obrazovne zajednice, osoba od znanja, iskustva i moralnog integriteta – a ne neko čija je glavna "kvalifikacija" lojalnost režimu i spremnost da uguši svaki oblik slobodnog mišljenja. 

U suprotnom, prosveta u Srbiji neće samo stagnirati – ona će kliziti u još dublji ponor. A s njom, i celo naše društvo.

U Beogradu, 15. aprila 2025.