Doprinos Pobunjenog univerziteta javnoj raspravi o opozivu Vlade Đura Macuta

 Uvodne napomene

Tokom petnaest meseci svog mandata Vlada Republike Srbije ogolila je dve ključne karakteristike koje su obeležile njen rad. Prva je ozbiljna nekompetentnost u vođenju javnih politika, koja je proizvela štetne posledice u gotovo svim oblastima društva. Druga je odricanje od sopstvenih ustavnih nadležnosti. Umesto da, u skladu sa članom 123. Ustava, utvrđuje i vodi politiku Republike Srbije, Vlada je dozvolila da se ključne političke odluke donose izvan institucija koje su za to nadležne. 

Ova predstavka nije pregled svih nepočinstava koja su obeležila rad Vlade jer ih je bilo previše. Njena svrha jeste da kroz navođenje najupečatljivijih negativnih primera u svakom od sektora upravljanja pokaže zbog čega je ova Vlada izgubila politički, institucionalni i moralni legitimitet. Sve navedeno je lako proverljivo, uprkos tome što je ova Vlada prepoznatljiva po stepenu netransparentnosti u pogledu načina odlučivanja i raspolaganja budžetskim sredstvima.

Pravosudna politika je jedna od neuralgičnih tačaka Vlade. Eurobarometar navodi da samo 30% građana i 36% preduzeća smatra da je srpsko pravosuđe nezavisno. Nadležni ministar Vujić je za sobom ostavio haotično stanje u Pravosudnoj akademiji, osmišljenoj da bude filter za regrutovanje lojalnih sudija, a delovanje ministra bilo je skandalozno i neprofesionalno, kako u izjavama, tako i u postupcima. Konkretni primeri su: njegova uloga u opstrukciji rada Visokog saveta tužilaštva, iniciranje spornih pomilovanja, kao i javna odbrana kontroverznih „Mrdićevih zakona“ i saučesništvo u opstrukciji krivičnih postupaka i pravde u slučajevima u kojima su bili umešani najviši državni zvaničnici (Vučić, Selaković, Gašić, Mali, Paunović, Dačić, Milić). 

Bezbednosnu politiku je obeležio porast policijske brutalnosti i represije prema slobodnomislećim građanima, novinarima, studentima, advokatima, profesorima i građanskim aktivistima. MUP Srbije i resorni ministar tolerišu parapolicijske formacije iz kriminogenog miljea, odbijajući da rasele nezakoniti kamp u Pionirskom parku. Nasilje u Valjevu, Novom Sadu, Vrbasu, Novom Pazaru, Beogradu i drugim mestima nosi pečat odgovornosti policijskih službenika. Umesto najavljenog čvrstog opredeljenja nove Vlade da će voditi politiku nulte tolerancije prema kriminalu i korupciji, u kojoj neće biti zaštićenih, ni po osnovu partijske knjižice, ni po bilo kom drugom osnovu, dobili smo politiku nulte tolerancije prema građanskim pravima.

Politika odbrane se odlikuje formalnom vojnom neutralnošću, nejasnim namerama Vlade u pogledu uspostavljanja obaveznog vojnog roka, nejasnim odnosom prema NATO savezu, spornim odlukama u sferi izvoza oružja, netransparentnom i necelishodnom nabavkom naoružanja i sve većim izdacima za odbranu.

Oblast obrazovanja i nauke predstavlja možda i najjasniji primer sistemskog urušavanja jedne od najvažnijih javnih politika. Umesto razvoja, unapređenja kvaliteta i ulaganja u znanje, prethodnih petnaest meseci obeležili su politički pritisci, institucionalna represija i pokušaji potčinjavanja obrazovnog sistema interesima izvršne vlasti. Sistemski se ograničava autonomija univerziteta kroz finansijske pritiske, otpuštanje i sprečavanje napredovanja nastavnika, nezakonite upade policije na fakultete, otimanje studijskih programa i medijsku hajku prema članovima akademske zajednice koji kritički misle. Postoji više primera nezakonitog mešanja u izborne procese, među kojima je eklatantan primer izbor dekana i članova studentskog parlamenta na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Uprkos drugačijim najavama, Vlada je nastavila da održava na snazi neustavnu i nezakonitu Uredbu 5/35, kojom je direktno ugrožen međunarodni položaj srpske nauke i dugoročni razvoj istraživačkog sistema.

Veliki problem predstavlja sistemska zloupotreba obrazovnog sistema kroz političke pritiske na zaposlene u obrazovanju. U prethodnih petnaest meseci svedočili smo smenama direktora, disciplinskim postupcima, pritiscima na nastavnike i profesore, kao i otkazima zaposlenima koji su javno podržavali svoje učenike, studente ili osnovne akademske vrednosti.

Kulturna politika. Dosadašnji rad Ministarstva kulture u mandatu Vlade premijera Đura Macuta i ministra kulture Nikole Selakovića, sa budžetom od 16,69 milijardi dinara i učešćem od svega 0,61% u ukupnim rashodima budžeta Republike Srbije, obeležen je nizom nekompetentnih odluka kojim je nastavljeno sistemsko uništavanje kulture i potiskivanje profesionalnih standarda, umesto razvoja kulture kao javnog dobra i prostora slobodnog stvaralaštva. 

Rad Ministarstva duboko je kompromitovan činjenicom da se ministaru sudi za zloupotrebu službenog položaja, dok je kulturna politika skoro isključivo usmerena na promociju i finansiranje političkog projekta EXPO 2027, a javni konkursi pretvoreni u instrument političke kontrole. Samim tim politička podobnost potiskuje stručnost, dok su institucije kulture izložene kontinuiranoj administrativnoj i finansijskoj represiji, a umetnici i kulturni radnici primorani su da stvaraju u atmosferi straha, dok kulturna politika zvanično postaje politika ideološke homogenizacije. Posledica toga je sužavanje prostora umetničkih sloboda, slabljenje autonomije institucija, ekonomska nesigurnost kulturnih radnika i postepena transformacija kulture iz sfere javnog interesa u instrument političke moći.

Medijska politika odlikuje se kontinuiranim urušavanjem medijskih sloboda, a resorni ministar u tom procesu daje značajan doprinos. Ključni problemi u sferi medija, posebno elektronskih, su: izostanak poštovanja zakonske regulative ili njeno proizvoljno tumačenje u skladu sa dnevnim potrebama, visok stepen medijske koncentracije, nestabilno finansiranje i različiti modeli podsticaja za medije bliske vladajućoj većini i, konačno, različiti oblici napada i ugrožena bezbednost medijskih radnika.

Najveći broj medija sa nacionalnom frekvencijom, kao i dnevna štampa, otvoreno podržavaju politiku aktuelnog režima, dok izostaju informacije o važnim pitanjima, aferama, nezakonitim poslovima vodećih ličnosti vladajuće partije i kritički stavovi. Od 4. novembra 2024. godine, kada je istekao mandat članovim Regulatornog tela za elektronske medije (REM), Srbija je ostala bez najznačajnijeg tela važnog za funkcionisanje javnog medijskog servisa, ali i svih elektronskih medija. Ipak, ono što se može primetiti je da je ukupan rad podslednjeg saziva REM-a bio upitan s obzirom da su izostajale reakcije na očigledna kršenja zakona, prisustvo govora mržnje, jednostrano i neetično izveštavanje, posebno od strane komercijalnih, tabloidnih TV stanica, ali i Radio televizije Srbije (RTS) kao javnog medijskog servisa. 

Zdravstvena politika. Ukupno 131 mesec do danas na čelu Ministarstva zdravlja nalazi se Zlatibor Lončar. Ova činjenica objašnjava zašto i tokom vlade dr Macuta zdravstveni sistem  nastavlja da ispoljava gotovo sve simptome sistemskog oboljenja od koga pati čitavo naše društvo. Umesto sprovođenja suštinskih organizacionih reformi, Ministarstvo zdravlja najveći deo svoje energije usmerilo je na upravljanje krizama i popravljanje medijske slike o stanju u zdravstvu. O tome najbolje govore pompezno najavljivane, a ubrzo napuštene mere, poput uvođenja dežurstava u domovima zdravlja u decembru 2025. godine, koja su već u junu 2026. ukinuta, ili najnovija ideja o mobilnim ambulantama u kojima premijer i ministar zdravlja lično i simbolično obavljaju zdravstvene preglede građana. Istovremeno, liste čekanja nisu smanjivane sistemskim povećanjem kapaciteta i boljom organizacijom rada, već administrativnim intervencijama. 

Ulaganja u zdravstvo prvenstveno su usmerena na projekte koji donose najveći politički i medijski efekat, poput nabavke skupe medicinske opreme ili izgradnje novih objekata, dok se ključni problem, nedostatak zdravstvenih radnika, godinama zanemaruje. Egzodus lekara i medicinskih tehničara iz državnog zdravstva u privatni sektor i inostranstvo se nastavlja, podstaknut ne samo nezadovoljavajućim materijalnim položajem, već i partijskim upravljanjem zdravstvenim ustanovama, političkim pritiscima, smenama i drugim oblicima odmazde prema zaposlenima koji nisu politički podobni. Smene neposlušnih načelnika na klinikama UKCS u poslednjih nekoliko meseci samo su najvidljiviji primeri maltretiranja kojem su izloženi zdravstveni radnici. Dodatni pokazatelj slabosti sistema predstavljali su višemesečni poremećaji u snabdevanju osnovnim medicinskim preparatima, uključujući i fiziološki rastvor, što je pokazalo da zdravstveni sistem nije u stanju da obezbedi ni kontinuiranu dostupnost pojedinih osnovnih sredstava za lečenje.

Socijalna politika se odlikuje nesposobnošću da se zaustavi negativan prirodni priraštaj, emigracija mladih i radno sposobnih stanovnika, kao i  porastom nejednakosti među građanima. Srbija je izgubila najmanje 650.000 stanovnika u poslednjih 14 godina, a ni ova Vlada nema strateški okvir za ta pitanja. Strategija za smanjivanje siromaštva je istekla 2010, a Strategija socijalne zaštite 2009. godine. U ovoj važnoj oblasti nema vizije, već se mere svode na populistička davanja, naročito pred izbore. Izdvajanja za socijalnu zaštitu su nedovoljna, ispod-prosečna, a svaki peti građanin Srbije je u riziku od siromaštva. 

Evropske integracije su, makar nominalno, zvanična javna politika Republike Srbije. Razmere neuspeha u ovoj oblasti su lako merljive i očigledne. Srbija je suočena sa višegodišnjim zastojem u pregovaračkom procesu, bez otvaranja i zatvaranja klastera (od decembra 2021. godine). Loše je sprovodila Reformsku agendu i propustila da dobije 1,58 milijardi evra iz Plana rasta za Zapadni Balkan (povučeno ukupno 57 miliona evra). Ključne slabosti u ovoj oblasti odnose se, prema institucijama EU, na vladavinu prava, odnos prema Kosovu i neusklađenost sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU.

Spoljna politika je u dubokoj krizi. U ovoj oblasti Vlada nije pokazala ni stratešku doslednost, ni samostalnost, niti sposobnost da vodi uravnoteženu međunarodnu politiku u skladu sa interesima države. Politika četiri stuba (EU, SAD, Rusija i Kina) doživela je značajne udarce, a Vlada nije uspela da se snađe u kompleksnim međunarodnim odnosima koje karakterišu agresija Ruske federacije na Ukrajinu, Trampov unilateralizam, rigidna spoljna politika EU i ogromna meka moć Kine, zasnovana na ekonomskoj dominaciji i ekspanziji. Nedopustivo lošim učinkom u politici evropskih integracija, zajedno sa napadima na poslanike Evropskog parlamenta, Vlada se našla izopštenom iz redovnih procesa pristupanja EU, tako da je, zajedno sa BiH, označena kao najslabija karika u poređenju sa Crnom Gorom, Albanijom, Severnom Makedonijom, Ukrajinom i Moldavijom. Diplomatski skandal na Floridi i mahinacije u vezi sa nezakonitim otuđenjem kompleksa Generalštaba doveli su diplomatske odnose sa američkom administracijom na najniži nivo od pada Miloševićevog režima. Spoljna politika prema Rusiji je nejasna i kompleksna. Istrajava se u odbijanju da se uvedu sankcije, iako se formalno osuđuje agresija na Ukrajinu. Energetska zavisnost Srbije od ruskih resursa je očigledna, a neizvesnost i netransparentnost u vezi sa vlasničkim statusom NIS-a prete da ugroze privredu Srbije. Odnos prema Kini je obavijen velom tajne, asimetričan i kolonijalan. 

Najozbiljniji prestup resornog ministra je korišćenje međunarodnih foruma za obračun sa studentima i građanima Srbije. Pored toga, Republika Srbija je dodatno zaoštrila odnose sa susedima, što zbog najavljenog prijema Crne Gore i Albanije u EU, što zbog svesne namere vlasti da se konsoliduje jačanjem nacionalizma u predizborne svrhe.

Politiku Vlade prema Kosovu i Metohiji skoro je nemoguće oceniti usled nejasnih kontura te politike. Suočeni smo sa odsustvom realnog sagledavanja problema i nedostatkom vizije rešenja, nedoslednošću u izjavama, nebrigom za Srbe koji žive na Kosovu i Metohiji, medijskom kontrolom i netransparentnošću u pogledu međunarodno-pravnih obaveza povodom „normalizacije odnosa sa Kosovom“. 

Finansije i privreda. Zvanični podaci Vlade ne prikazuju realnu sliku o ekonomskoj situaciji u zemlji. BDP za 2025. godinu pokazuje realni rast od 2% uz godišnju inflaciju od 2,4%. Dominantan udeo BDP-a imaju sektori uslužnih delatnosti i rudarstva, dok sektori građevinarstva i poljoprivrede beleže pad. Struktura BDP-a pokazuje rast rudarskog sektora od 4%, koji značajno doprinosi rastu ukupnog BDP-a, osim sektora koji se baziraju na potrošnji. Drugim rečima, rudarstvo je postalo najznačajnija grana privrede i postojeći nivo BDP-a se njime održava. ​Za razliku od ostalih sektora, rudarstvo ima tu karakteristiku da su resursi ograničeni. Uz veoma niske stope rudnih renti, u Srbiji ne postoji ograničenje da se ruda ne može izvoziti i da se mora preraditi u zemlji.

 

​Uprava za javni dug za period od maja 2025. godine do maja 2026. godine beleži porast javnog duga Srbije sa 38,8 na 41,139 milijardi evra. To čini porast od 7,4% na godišnjem nivou i daleko prevazilazi stopu rasta BDP-a od 2%. Po podacima iz strukture BDP-a se vidi da se pozajmljena sredstva ulažu u potrošnju i na stvaranje lažnog privida blagostanja. Takođe, značajna sredstva koja su potrošena za projekat nacionalnog stadiona u okviru projekta EXPO 2027 su pogrešno usmerena jer se privremeno odustalo od njegove izgradnje. Fiskalni savet je dao ocenu da postoje nedovoljna transparentnost i prevelika diskreciona ovlašćenja izvršne vlasti da tokom godine menja fiskalnu politiku. Dinar je dugoročno precenjen u odnosu na realne ekonomske pokazatelje, što šteti konkurentnosti izvoznika i može da stvori velike probleme kada bude vraćen na realnu vrednost. Subvencije stranim investitorima privlače „sumnjiv kapital” i stvaraju klijentelistički ambijent koji pogoduje korupciji. 

 

Ekonomska politika Vlade ukazuje na nameru da se stanovništvo drži u podređenom ekonomskom položaju, kako bi se lakše moglo manipulisati putem podele novca lojalnima i kupovinom naklonosti glasača na izborima. Ovo se posebno odnosi na million i po srpskih penzionera.

 
Infrastruktura: Vlada premijera Đura Macuta nastavila je sa decenijskom lošom praksom u oblasti izgradnje infrastrukturnih objekata koja se ogleda u ubrzavanju procedura na račun kvaliteta i cene radova, ugovaranju na osnovu niskog (nedovoljnog) nivoa projektno-tehničke dokumentacije, početku izvođenja radova na osnovu dokumentacije za pripremne radove, u trenutku u kom svi ostali projekti nisu verifikovani od strane stručne i tehničke kontrole, kao i u prilagođavanju projekata željama i potencijalima izvođača radova, po pravilu na račun kvaliteta i cene. O velikim infrastrukturnim projektima se ne odlučuje na osnovu realnih potreba i mogućnosti, već radi ostvarivanja koruptivnih ciljeva. Vlast svesno ne sprovodi adekvatan inspekcijski nadzor nad izvođenjem radova.

Energetsku politiku karakteriše zavisnost, odsustvo diverzifikacije energetskih izvora, netransparentnost i nedomaćinsko poslovanje. NIS predstavlja kritičnu infrastrukturu, ali i bitan ekonomsko-socijalni element nacionalne bezbednosti. Činjenica da se raspolaže sa malo zvaničnih informacija o jednom od stožera energetske bezbednosti Republike Srbije ostavlja prostor za sumnju povodom rešavanja ovog pitanja u javnom interesu. 

Agrarnu politiku najbolje odslikavaju gotovo neprestani protesti poljoprivrednika. Otkupne cene svih domaćih proizvoda dostigle su rekordno niske nivoe, a neizvesnost je redovna pojava. Primarni proizvođači su degradirani, a trgovci, naročito uvoznici, nalaze se u privilegovanom položaju. Domaći poljoprivrednici i njihova egzistencija ugroženi su koruptivnim delovanjem države, stalnim borbama hladnjačarske mafije i uvoznika pod kontrolom vlasti, kao i kontinuiranim snižavanjem i obesmišljavanjem cena otkupa primarnih proizvoda. Ceo agrarni budžet je u visini cene izgradnje jednog nacionalnog stadiona. Resorno ministarstvo ne uspeva da se izbori sa fiktivnim gazdinstvima i nastavlja selektivnu i arbitrarnu raspodelu subvencija. 

Slabost sistema upravljanja poljoprivredom, konkrento stočarstvom, u Srbiji dodatno je ogoljena aktuelnom epidemijom afričke kuge svinja. Umesto da se izgradi održiv sistem prevencije, unapredi biosigurnost i ojača saradnja sa proizvođačima, zemlja je ponovo dočekala širenje bolesti uz masovna eutanaziranja životinja i ogromne ekonomske gubitke. Rezultat ovakve politike jesu previsoke cene hrane, gašenje domaće proizvodnje i smanjena kontrola kvaliteta poljoprivrednih proizvoda.

Politika zaštite životne sredine i očuvanja prirodnih resursa. Tokom poslednjih petnaest meseci donet je niz uredbi, odluka, nacrta zakona i planskih dokumenata kojima Vlada Srbije sistematski snižava standarde zaštite životne sredine. Jedinstveni zaključak iz ovih dokumenata jeste da se profit zagađivača nalazi iznad prava ljudi na zdravlje, čist vazduh, vodu i zemljište; priroda se tretira kao prepreka, a građani kao prihvatljiva kolateralna šteta.

Vlada omogućava najvećim industrijskim zagađivačima izbegavanje odgovornosti kroz slab nivo nadzora, proizvoljno pozivanje na tajnost ili nacionalnu bezbednost radi uskraćivanja podataka o zagađenju, odsustvo obaveze da se pouzdano utvrdi početno stanje zemljišta i podzemnih voda, ili obaveze da se proceni ukupni uticaj svih zagađivača na jednom području. Vlada je ukinula podsticaje za tretman različitih vrsta opasnog otpada, usled čega su recikleri zaustavili ili ograničili njegovo preuzimanje, a posledice su nagomilavanje i nelegalno odlaganje otpada i širenje divljih deponija. Srbija se bukvalno guši u otpadu.

Kompanija Ziđin Koper nastavlja rudarsku kolonizaciju Srbije daljim istraživanjima na području Čukaru Peki i Malka Golaja, kao i na širem području Bora i Zaječara. S druge strane, nastavlja se ugrožavanje Jadra, Rogozne, Homolja, Bobije i drugih lokacija. Pod firmom nacionalnog projekta EXPO 27 vlast je napala i zelenu oazu u Beogradu – Ušće. 

Odnos Srbije prema sportu se jasno vidi iz činjenice da već duže od pet godina nema Strategije razvoja sporta. Briga države o sportu treba da podrazumeva transparentno ulaganje, posebno u sport za decu, čak i ako ono nije odmah isplativo za državu. Vlada nastavlja da ulaže u megalomanske i populističke projekte poput Nacionalnog stadiona, umesto da školama obezbedi uslove za besplatne programe uključivanja dece u sportske i rekreativne aktivnosti. Tako bi država dugoročno ostvarivala bolje sportske rezultate, jer bi porastao broj dece koja bi se uključila u neki vid sporta. Još važnije, na ovaj način bi društvo dobilo građane koji su fizički osposobljeni tokom školovanja i koji neće trošiti budžet države na lečenje od onih bolesti čija se pojava može prevenirati redovnom fizičkom aktivnošću.